Serbian Cafe

Poštapalice vladaju jezikom

Svakodnevni razgovori prepuni su poštapalica, koje u nekim slučajevima mogu potpuno skrenuti pažnju slušalaca sa sadržaja govora, piše „Politika”.

Pa, mis’iiim, realno, to ti je definitivno tako pa tako, razumeš, nemamo mi, brate, šta tu da se bunimo… Sine, trista posto poskupeo telefon, znači, ono, kao, ludilo! Znači, to će baš, baš, kako bih ti rekao, da nam istera dobru kintu iz novčanika, šjeee…Baj d vej, jesi provalio, ovaaaj… jesi provalio da je benzin na neku foru pojeftinio? P-daaa, bre! He-lou, gde ti živiš?

Koliko ste puta čuli slične razgovore pune poštapalica, koje, kažu statističari, u srpskom čine deset procenata u odnosu na ukupan broj izgovorenih reči? Koliko ste puta svesno pratili sopstvene izgovorene misli i „pecali” najtipičnije reči koje koristite „tek onako” i koje gotovo ništa ne znače? Da li ste nekada „ubijali dosadu” brojeći na koliko se mesta u nečijem kratkom iskazu javilo iritantno „znači”?

„Poštapalice su oni glasovi, reči i izrazi koje govornik ponavlja nesvesno ili svesno kada popunjava pauzu u govoru koja nastaje kao posledica oklevanja, traženja reči, ali i da bi mu govor bio tečan, da bi predupredio nepoželjno ćutanje i da bi zadržao pravo na reč, kojeg bi neko od slušalaca možda želeo da se ´dočepa´. Izuzimajući neke neurološke poremećaje, o nesvesnoj upotrebi govorimo ako se radi o navici, i tu ne mora biti reč o popunjavanju pauze. Poštapalice su ispražnjene od bilo kakvog značenja i sintaksički i logički su nepovezane s rečenicom - njihovo izostavljanje ne bi promenilo ništa u iskazu, iako on zbog njih može postati nešto ekspresivniji”, definisala je ovu, po mišljenju mnogih, štetnu jezičku pojavu dr Vesna Lompar, docent na katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, na predavanju o poštapalicama koje je nedavno održala na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Ovi dosadni jezički „gosti” najčešći u obliku dva glasa: u pitanju su otegnuti samoglasnik između „a” i „e” koji se čuje kao engleski neodređeni član, čija bi grafička oznaka bila /əəə/, i dugo „m” [mmm].

Najtipičnije reči i grupe reči koje se u srpskom koriste u ovoj funkciji su „pa”, „ovaj”, „onaj”, „znači”, „znaš/znate (kako/šta)”, „šta ti ja znam”, „vi(di)te”, „vi(di)š”, „razumeš (ti mene)”, „čuj(te)”, „mis(l)im”, „kaže”, „molim vas (lepo)”, „oprostite”, „brate”, „sine”, „dragi moj”, „bre”, „bolan”, „more”, „vala”, „dakle(m)”, „u principu”, „strava”, „kako/hoću/ako tako mogu da (vam) kažem”, „kako bih rekao”, „rekli bismo”, „je l(i)”, „je l’ tako”, „jelte”, „kako se zove”, „je l’ znate”, „šta (ti) ja znam”, „na neki / izvestan način”, „zapravo”... Ova poslednja, kažu stručnjaci, daje privid dubine i višeslojnosti misli.

Poštapalice su, pretpostavlja se, oduvek bile prisutne u našem jeziku, mada je za to teško naći istorijsku potvrdu. Zahvaljujući piscu Milanu Milićeviću, sekretaru kneza Mihaila i potonjem ministru prosvete i vere, ostale su zabeležene reči kojima su se redovno „poštapale” dve slavne ličnosti srpske istorije. „Koekude, koga hoćete da vam bude vojvoda?” rečenica koju je jednom prilikom u pretprošlom veku izustio Karađorđe, počinje njegovim danas arhaičnim omiljenim „jezičkim štapom”, dok je na početku iskaza „Činiš ’voliko, popo, sad nije vajde moliti se Bogu” grupa reči koje „čestiti knjaz Miloš” izgleda nikako nije uspevao da se reši, čulo se na predavanju Vesne Lompar.

Često neponovljiv i prepoznatljiv činilac jezičkog stila neke osobe, poštapalice nisu interesantne samo lingvistima: njih vole da proučavaju i autori retoričkih priručnika, koji savetuju njihovo uklanjanje iz govora, jer one katkad, ako su prečeste, mogu potpuno skrenuti pažnju slušalaca sa sadržaja govora. Kako ih se osloboditi?

„Nemoguće ih je potpuno izostaviti kada se popunjava pauza u govoru. Ali, one ritmične, koje s tim tipom upotrebe nemaju veze, najčešće se javljaju u ´govoru škole´. Kada student ili đak ne može da se seti prave reči, često ima potrebu da poštapalicom popuni prazninu da ne bi ostavio loš utisak na profesora. Nastavnici srpskog treba konstantno đacima da skreću pažnju na njih - kad ih postanu svesni u svom govoru, počeće od njih da zaziru”, kazala je za „Politiku” dr Vesna Lompar.

Psiholozi koji se bave poštapalicama primetili su da su one neretko deo jezičkog arsenala „ljudi koji zaobilaze istinu”, da političari njima počinju rečenice kada žele da izbegnu direktan odgovor („Pa, čujte, to je, kako bih rekao, teško pitanje”), ali i to da raznoraznim „vračarama” daju mogućnost da vode glavnu reč i diktiraju tempo razgovora, pri čemu im ostane dovoljno vremena da formulišu sledeću misao. (Mondo)